Post by alegz on Jul 31, 2009 14:53:21 GMT 1
Klasièna Muzika XX veka
XX vek predstavlja jako buran period u klasicnoj muzici- dolazi do odbacivanja standardnih formi i pravila komponovanja na kojima se svet klasicne muzike zasnivao skoro 400 godina. Jedna od najvecih promena je ta da je tonalitet shvatan kao nešto što nije neophodno da bi se delo komponovalo (pokušajte Hajdnu u lice to da kažete). Takodje jedno od osnovnih nacela komponovanja muzike baroka, klasicnog perioda i romantizma-„Muzika mora da bude lepa“ se u XX veku uzima kao opcionalno. U modernoj muzici estetika ne treba da staje na put inovativnosti. Iako kompleksnija, inteligentnija(po mom licnom misljenju) i kreativnija od muzike prošlih perioda, muzika XX veka u velikoj meri postaje disonantna, brutalna i odbojna.
Dok su odredjeni modernisti radili na potpunoj destrukciji forme, prepuštajucu stvari slucajnosti (poput Džon Kejdža), drugi su, pak, postavili nova pravila i forme i bili su posveceni njima kao i kompozitori klasicnog perioda. Najbolji primer ovih kompozitora je Šenberg i ostali kompozitori druge becke škole, koji prave dvanaestotonsku (ne dvanaestopalacnu) muziku u kojoj se svih dvanaest tonova hromatske skale tretiraju ravnopravno i jedan ton se ne može iskoristiti ponovo dok se ne iskoriste preostalih jedanaest. Iako jako atonalna, ova muzika može u nekim slucajevima da zvuèi „kvazitonalno“ cak i romanticarski (poput Bergovog koncerta za violinu i orkestar). Još jedan zanimljiv kompozitor koji komponuje po nestandardnim pravilima je Janis Ksenakis, kompozitor grckog porekla, koji koristi matematicke forme i zakonitosti kao izvor pravila po kojima ce komponovati(takodje je i Bela Bartok, kompozitor iz Madjarske, koristio ovaj nacin komponovanja za neka svoja dela).
Modernisti nalaze inspiraciju u raznim apstraktnim pojavama kao što je vreme i relativnost vremena, san, matematika, razne fizicke pojave kao brzina, gustina, zracenje... Takodje su fascinirani mikro i makrokosmosom. Vole da se poigravaju raznim zvukovima, proizvode jako cudne i zanimljive zvucne efekte, i to najstandardnijim orkestarskim instrumentima (da ne navodim kakvi efekti se tek stvaraju kada uvedu manje standardnu opremu kao što su sintisajzeri, kompjuteri, radio uredjeji, pisace mašine, felne automobila...), fascinira ih sam zvuk kao apstraktni pojam(po tome su mi jako slicni sa kompozitorima iz klasicnog perioda, za koje mislim da su inspiraciju nalazili u cistoj pojavi zvuka, samo što su oni bili „ograniceni“ estetikom i formom). Zanimljivo je i to što se u modernoj muzici koristi jedan instrument iz doba Baroka- cembalo koji je klavir skoro izbacio iz upotrebe, koji su klasicari i romanticari zapostavili, a modernisti ga vratili nazad (ne iz poriva za ocuvanje kulturne baštine perioda renesanse i baroka, vec) zbog „vanzemaljskog“ zvuka koji može da proizvede (Ligeti „Kontinuum“). Fascinacija zvukom kod modernih kompozitora ide do te mere da sami korsiteci elektronsku opremu da sintetišu nove zvukove (semplove) i koriste ih u kompozicijama. Istaknuti kompozitori ovog nacina komponovanja su Karlhajnc Štokhauzen i Edgar Vers. Veliki uticaj na morbidnost, agoniju i brutalnost moderne muzike imale su (ne)prilike kroz koje je svet prošao u XX veku- svetski ratovi, holokaust, revolucije, tiranija totalitaristickih režima, epidemija side(Džon Koriljano je posvetio svoju prvu simfoniju žrtvama AIDS-a).
Tragedija moderne klasicne muzike je ta što je uvek imala problema sa prihvatanjem medju savremenicima. Još od Debisija,koji je bio izbacen sa konzervatorijuma zbog svojih „blasfemicnih“ ideja, Stravinskog, cije „Posvecenje Proleca“ je izazvalo sveopšti haos i tucu na premijeri zbog svoje brutalnosti i neslaganja izmedju „progrsivne“ i „tradicionalne“ publike, sve do dana današnjeg mnoge moderne kompozicije i kompozitori se uzimaju sa rezervom, negodovanjem i zgražavanjem (cak i od mnogih muzicki obrazovanih ljudi) i retko se pojavljuju na repertoaru (bar je takvo stanje u našoj zemlji).
Pravci u klasicnoj muzici XX veka
U ranom XX jedan od najuticajnijih pravaca u muzici je bio impresionizam sa predstavnicima Klodom Debisijem i Moris Ravelom. Odlikuje se jako „šarenim“, culnim i senzualnim kompozicijama, poseduju izvestan erotski naboj (kao npr. „Prelid za popodne jednog Fauna“).
Dvanaestotonska ili serijalna muzika je jedna od najvecih inovacija muzike XX veka. Njen izumitelj je Arnold Šenberg, a dalje su je razvijali ucenici druge becke škole (najisaknutiji Alan Berg i Anton Vebern). Iako uglavnom estetski „sakata“, ova muzika prikazuje da ljudska kretivnost izdržljiva i u jako ogranicenim uslovima. Po mojem mišljenju, najozbiljnija od „ozbiljne“ muzike.
Aleatorna muzika- Formski najhaoticnija muzika, po mojem mišljenju najneozbiljnija od „ozbiljne“ muzike (ali daleko od najnekvalitetnije). Dela iz ove „branše“ cesto su igre verovatnoce, i retko se jedno delo izvodi potpuno identicno kao i prethodni put. Ova muzika prikazuje koliko je mocna ljudska kreativnost kada se uklone sve (ili što je moguce više) barijera. Najuticajniji kompozitori ove vrste muzike su Džon Kejdž i Vitold Lutoslavski.
Neoklasicizam- Predstavnici ovog pravca su zagovarali povratak tonalitetu i estetici u duhu kompozitora klasicnog perioda, naravno zaodenutu u novo, modernije ruho. Upravo zbog svoje estetske vrednosti jedan od prihvacenijih pravaca u modernoj muzici. Sergej Prokofjev se istice u tom periodu, a i Stravinski je dobar deo svog života komponovao u ovom stilu.
Rusi- Najistaknutiji ruski kompozitori muzike XX veka su gorepomenuti Prokofjev i Stravinski kao i Dimitrij Šostakovic. Pre staljinistickog režima muzika ruskih umetnika se odlikovala velikim žarom, jakim energetskim nabojem, dok su je za vreme Staljina njegove pristalice smatrale dekadentnom, perverznom i lošom za zajednicu. Zbog Staljinove cistke jedan deo kompozitora je pobegao u SAD gde su nastavili sa svojim radom slobodni od uticaja politike (Stravinski i Prokofjev), drugi deo se priklonio režimu i potisao bilo kakvo kreativno razmišljanje da bi se zadovoljio vladajuci režim (najbolji primer daje Šostakovic koji kada je u novinskom clanku napisanom od strane staljinista procitao da je njegova muzika „Haos umesto Muzike“, brže-bolje prestao sa probama cetvrte simfonije i napisao „društveno prihvatljiviju“ petu kao „odgovor sovjetskog umetnika na pravednu kritiku“). Najmanje srecni-oni koji nisu mogli/hteli da se adaptiraju vladajucem režimu ili nisu mogli da pobegnu od istog bili su ubijeni.
Ameri- Mnogi americki kompozitori u dvadesetom veku postaju jako uticajni u oblikovanju moderne klasicne muzike. Jedan od njihovih najvecih doprinosa je stvaranje takozvanog jedinstvenog „americkog zvuka“, koji je bio oslobodjen evropskog uticaja(Aron Kopland-jedan od kompozitora koji je imao najviše udela u stvaranju „americkog zvuka“). Medjutim nisu svi americki kompozitori bili imuni na evropski uticaj. Semjuel Barber je jedan od takvih. Drugi su, pak, inspiraciju nalazili u džezu i prožimali svoje kompozicije idiomima iz džez muzike. Muzika Džordža Geršvina predstavlja vrhunac fuzije klasike i džeza.On je jedan od retkih kompozitora muzike XX cija je muzika bila odmah prihvacena i voljena medju širim masama. Treba pomenuti i Džon Kejdža, Carls Ajvza (coveka ciji je hobi bio komponovanje, a bavio se prodajom nekretnina) i Džon Koriljana-americke kompozitore koji zapanjuju svojom inovativnošcu i umetnickom slobodom.
U Americi je posvecena velika pažnja i minimalistickoj muzici, muzici ciji je cilj da kroz ponavljajuce segmente (sa blažim varijacijama) dovedu slušaoca u stanje izmenjene svesti. Uglavnom jako opuštajuca i tonalna sa idiomima pozajmljenim iz popularne muzike, minimalizam je bio prihvacen od strane šire publike. Predstavnici- Stiv Rejh, Filip Glas i Džon Adams (njegova muzika zna da izadje iz okvira tipicnog minimalistickog oblika i da bude atonalna, uznemirujuca i brutalna).
U drugoj polovini XX veka, izvestan broj kompozitora ne pripada ni jednom odredjenom pravcu, jer stvaraju jedinstvenu muziku svojstvenu njima samima. Glavni cilj mnogih kompozitora poznog XX veka je inovacija i jedinstvenost.Jedan od kompozitora kojem je pošlo za rukom da bude pravac sami po sebi je Olivije Mesajen, francuski kompozitor na ciju je muziku veliki uticaj imao poj ptica (detaljno je izucavo pesme mnogih ptica i nalazio nacine da ih oponaša standardnim orkestarskim instrumentima), katolicanstvo i seks. Njegova muzika je nazvana mesajenskom muzikom. Jedan od kompozitora koji stvara sledeci se Mesajenovim primerom je kompozitor poreklom iz naše zemlje Ivan Jevtic. Još jedan kompozitor jedinstvenog stila je Ligeti, madjarski kompozitor koji komponuje mikropolifonicnu muziku.
