Post by stefan on Feb 1, 2010 13:17:25 GMT 1
Ovde vam prenosim deo teksta koji je objavio Aleksandar Gatalica pod nazivom "Bolesni kosmos divnih ideja: Gustav Maler, jedan vek kasnije" koji me je odusevio 
Aleksandar Gatalica
BOLESNI KOSMOS DIVNIH IDEJA
Gustav Maler, jedan vek kasnije
--------------------------------------------
„Gustav Maler bio je telesni i umni bolesnik”, „to što je on stvorio, moglo se roditi jedino u bolesnoj glavi jednog Semite”, „njegove simfonije jedna su psihološki opterećena groteska” – ovo su samo neke od ocena muzičke kritike koje su za života pratile nesrećno stvaralaštvo najvećeg simfoničara XX veka.
Pravo je čudo da je Maler uopste uspeo da stigne do slušalaca. Ne toliko zbog ovakvih optužujućih ocena, koliko zbog sklonosti samog kompozitora. Čak ni Bramsove simfonije, koje se mogu okarakterisati kao ekspresivne i sa stanovišta melodike čak apstraktne, nisu pisane za druge do za slušalaćke uši. Sa Gustavom Malerom čini se da je drugačiji slučaj. Uprkos ogoromnoj popularnosti koje danas uživaju, čini se da su 1911, sa smrću samog kompozitora, ove simfonije izgubile svog jedinog i pravog slušaoca. I odista, nikada valjda u istoriji muzike nije postojalo tako obimno, toliko razuđeno i zamršeno delo koje je, poput bolesnog kosmosa divnih muzičkih ideja, u suštini pevalo i igralo jedino za svog tvorca. Maler je, poznato je iz pisama njegove žene Alme, bio težak i zatvoren čovek. Zarana je počeo da poboljeva, te mu se naporni život dirigenta, sa stalnim putovanjima brodovima između Evrope i Amerike, još kao mladiću učinio preteškim.
Budući najveći među simfoničarima prošlog stoleća komponovao je zato samo u žarkim mesecima kada se povlačio u svoj letnjikovac u Majeringu. U to vreme dirigenti su imali malo vremena za sebe u julu i avgustu, a nisu kao danas i u letnje vreme gostovali na festivalima. Maler je tako komponovao odista okružen prirodom. Povlačio bi se s kraja juna na selo i družeći se samo s porodicom, tamo ostajao do kasnih avgustovskih dana. Sve što ne bi uspevao da dovrši do kraja leta, moralo je da čeka naredno, jer tokom sezone prezaposleni
maestro Maler nije nalazio ni vremena, ni dovoljno nerava za stvaranje. Ali, kada bi došlo leto, i kad bi ga „zrikavci pozvali u svoj raj” (Malerov izraz), kompozitor se bez izuzetka odazivao tom pozivu. Svud oko njega bile su nemačke šume, znatno gušće nego danas, i proplanci pod travom. Nije stoga čudno da su Malerova dela, čak i kad se imaju u vidu bizarna orkestracija i u osnovi tragikomične ideje koje je saopštavao, pre svega pastoralna, oduševljena starim nemačkim pričama u kojima dobre lovce do večnog počinka ispraćaju sve životinje.
(....)
Komponujući, dakle, kao napušten, sebi prepušten, on kombinuje bukoličke pobude i često zastrašujuće i obesne razrade. Ne očituje se to samo u tamnoj tematskoj komplikovanosti i zagasitoj harmonskoj
inventivnosti, već pre svega u obimnosti kompozitorovih ideja. Malerove simfonije – sve tamo do nezavršene Desete, od koje je ostao samo Adađo – po dužini se naslanjaju na Betovenovu Devetu simfoniju. Traju po sat, pa i duže, a u orkestraciju uključuju bezmalo sve poznate instrumente, glasove solista i po nekoliko horova. A
da li to majstor čini zato što želi da bude komplikovan? Ne, čini se danas da je to pre odraz jednog plemenitog rastrojstva. Nema u Malerovo vreme više spasonosnog akademizma, nema ni romantizma. Geteove
i Šilerove ideje o bratstvu naroda i umetnika koji ih predvode, već tri decenije su mrtve.
Jedan Jevrejin na početku stoleća stoga treba da sedi, načuljen, i sve svoje strahove i podozrenja poveri komplikovanom svetu, tom unutrašnjem kosmosu koji se uzdiže i pada, čio je i poboljeva, baš kao stvarno Malerovo telo. Majstorove simfonije zato nisu mogle biti jednostavnije, a reakcije publike nisu mogle biti drugačije. Od 19. novembra 1900, kada se u Beču praizvodi Prva simfonija "Titan", broj onih koji ga za života osporavaju zabrinjavajuće raste. Maler nije čak ni elitistički kompozitor, on nije ni „enfant terrible”, on je
jednostavno neprihvatljiv i ima se odbaciti i zanemariti. Kao dirigent, ovaj muzički lutalica postiže uspeh za uspehom, kao kompozitor nailazi na protivljenje samih orkestarskih muzičara koji njegove simfonije treba da sviraju.
(...)
Sam stvaralac u vezi s ovim delom je zapisao: „Moja potreba da izrazim vlastita osećanja u muzici, u ovoj (prvoj) simfoniji počinje tek tamo gde se misteriozna osećanja prenose preko kapije koja vodi u ’drugi svet’, svet koji ne razdvaja zbivanja kroz vreme i prostor.” Liči ovo na neki predgovor za novo poglavlje fizike, koje se Ajnštajnovim ispitivanjima baš u to vreme otvara. Prevedene na jezik muzičke svrhovitosti, ove reči žele da kažu da će se Prva simfonija odvijati i vremenski, ali i prostorno. Tako će ostati do kraja opusa ovog simfoničara. (...)
Aleksandar Gatalica
BOLESNI KOSMOS DIVNIH IDEJA
Gustav Maler, jedan vek kasnije
--------------------------------------------
„Gustav Maler bio je telesni i umni bolesnik”, „to što je on stvorio, moglo se roditi jedino u bolesnoj glavi jednog Semite”, „njegove simfonije jedna su psihološki opterećena groteska” – ovo su samo neke od ocena muzičke kritike koje su za života pratile nesrećno stvaralaštvo najvećeg simfoničara XX veka.
Pravo je čudo da je Maler uopste uspeo da stigne do slušalaca. Ne toliko zbog ovakvih optužujućih ocena, koliko zbog sklonosti samog kompozitora. Čak ni Bramsove simfonije, koje se mogu okarakterisati kao ekspresivne i sa stanovišta melodike čak apstraktne, nisu pisane za druge do za slušalaćke uši. Sa Gustavom Malerom čini se da je drugačiji slučaj. Uprkos ogoromnoj popularnosti koje danas uživaju, čini se da su 1911, sa smrću samog kompozitora, ove simfonije izgubile svog jedinog i pravog slušaoca. I odista, nikada valjda u istoriji muzike nije postojalo tako obimno, toliko razuđeno i zamršeno delo koje je, poput bolesnog kosmosa divnih muzičkih ideja, u suštini pevalo i igralo jedino za svog tvorca. Maler je, poznato je iz pisama njegove žene Alme, bio težak i zatvoren čovek. Zarana je počeo da poboljeva, te mu se naporni život dirigenta, sa stalnim putovanjima brodovima između Evrope i Amerike, još kao mladiću učinio preteškim.
Budući najveći među simfoničarima prošlog stoleća komponovao je zato samo u žarkim mesecima kada se povlačio u svoj letnjikovac u Majeringu. U to vreme dirigenti su imali malo vremena za sebe u julu i avgustu, a nisu kao danas i u letnje vreme gostovali na festivalima. Maler je tako komponovao odista okružen prirodom. Povlačio bi se s kraja juna na selo i družeći se samo s porodicom, tamo ostajao do kasnih avgustovskih dana. Sve što ne bi uspevao da dovrši do kraja leta, moralo je da čeka naredno, jer tokom sezone prezaposleni
maestro Maler nije nalazio ni vremena, ni dovoljno nerava za stvaranje. Ali, kada bi došlo leto, i kad bi ga „zrikavci pozvali u svoj raj” (Malerov izraz), kompozitor se bez izuzetka odazivao tom pozivu. Svud oko njega bile su nemačke šume, znatno gušće nego danas, i proplanci pod travom. Nije stoga čudno da su Malerova dela, čak i kad se imaju u vidu bizarna orkestracija i u osnovi tragikomične ideje koje je saopštavao, pre svega pastoralna, oduševljena starim nemačkim pričama u kojima dobre lovce do večnog počinka ispraćaju sve životinje.
(....)
Komponujući, dakle, kao napušten, sebi prepušten, on kombinuje bukoličke pobude i često zastrašujuće i obesne razrade. Ne očituje se to samo u tamnoj tematskoj komplikovanosti i zagasitoj harmonskoj
inventivnosti, već pre svega u obimnosti kompozitorovih ideja. Malerove simfonije – sve tamo do nezavršene Desete, od koje je ostao samo Adađo – po dužini se naslanjaju na Betovenovu Devetu simfoniju. Traju po sat, pa i duže, a u orkestraciju uključuju bezmalo sve poznate instrumente, glasove solista i po nekoliko horova. A
da li to majstor čini zato što želi da bude komplikovan? Ne, čini se danas da je to pre odraz jednog plemenitog rastrojstva. Nema u Malerovo vreme više spasonosnog akademizma, nema ni romantizma. Geteove
i Šilerove ideje o bratstvu naroda i umetnika koji ih predvode, već tri decenije su mrtve.
Jedan Jevrejin na početku stoleća stoga treba da sedi, načuljen, i sve svoje strahove i podozrenja poveri komplikovanom svetu, tom unutrašnjem kosmosu koji se uzdiže i pada, čio je i poboljeva, baš kao stvarno Malerovo telo. Majstorove simfonije zato nisu mogle biti jednostavnije, a reakcije publike nisu mogle biti drugačije. Od 19. novembra 1900, kada se u Beču praizvodi Prva simfonija "Titan", broj onih koji ga za života osporavaju zabrinjavajuće raste. Maler nije čak ni elitistički kompozitor, on nije ni „enfant terrible”, on je
jednostavno neprihvatljiv i ima se odbaciti i zanemariti. Kao dirigent, ovaj muzički lutalica postiže uspeh za uspehom, kao kompozitor nailazi na protivljenje samih orkestarskih muzičara koji njegove simfonije treba da sviraju.
(...)
Sam stvaralac u vezi s ovim delom je zapisao: „Moja potreba da izrazim vlastita osećanja u muzici, u ovoj (prvoj) simfoniji počinje tek tamo gde se misteriozna osećanja prenose preko kapije koja vodi u ’drugi svet’, svet koji ne razdvaja zbivanja kroz vreme i prostor.” Liči ovo na neki predgovor za novo poglavlje fizike, koje se Ajnštajnovim ispitivanjima baš u to vreme otvara. Prevedene na jezik muzičke svrhovitosti, ove reči žele da kažu da će se Prva simfonija odvijati i vremenski, ali i prostorno. Tako će ostati do kraja opusa ovog simfoničara. (...)